| Over the course of many years, without making any great fuss about it, the authorities in New York disabled most of the control buttons that once operated pedestrian-crossing lights in the city. Computerised timers, they had decided, almost always worked better. By 2004, fewer than 750 of 3,250 such buttons remained functional. The city government did not, however, take the disabled buttons away—beckoning countless fingers to futile pressing.
Initially, the buttons survived because of the cost of removing them. But it turned out that even inoperative buttons serve a purpose. Pedestrians who press a button are less likely to cross before the green man appears, says Tal Oron-Gilad of Ben-Gurion University of the Negev, in Israel. Having studied behaviour at crossings, she notes that people more readily obey a system which purports to heed their input.
Inoperative buttons produce placebo effects of this sort because people like an impression of control over systems they are using, says Eytan Adar, an expert on human-computer interaction at the University of Michigan, Ann Arbor. Dr Adar notes that his students commonly design software with a clickable “save” button that has no role other than to reassure those users who are unaware that their keystrokes are saved automatically anyway. Think of it, he says, as a touch of benevolent deception to counter the inherent coldness of the machine world.
That is one view. But, at road crossings at least, placebo buttons may also have a darker side. Ralf Risser, head of FACTUM, a Viennese institute that studies psychological factors in traffic systems, reckons that pedestrians’ awareness of their existence, and consequent resentment at the deception, now outweighs the benefits. | Током дужег низа година, без неког посебног обавештавања јавности, власти у Њујорку су искључиле већину контролних тастера којима се некада управљало семафорима на пешачким прелазима у граду. Аутоматизовани тајмери, сматрале су власти, скоро увек су боље решење. До 2004. године, мање од 750 од 3250 таквих тастера је остало функционално. Градска влада, међутим, није уклонила онеспособљене тастере - што је изазвало да небројени прсти узалуд притискају тастере. У почетку, тастери су остали због цене њиховог уклањања. Међутим, показало се да чак и тастери који не раде служе одређеној сврси. Пешаци који притисну дугме мање су склони да пређу преко пре него што се појави зелени човечуљак, каже Тал Орон-Гилад са Универзитета „Бен-Гурион" из Негева у Израелу. Пошто је проучавала понашање људи на пешачким прелазима, запазила је да људи чешће поштују систем који барем наизглед обраћа пажњу на њихов допринос. Неисправни тастери производе плацебо ефекат ове врсте јер људи воле утисак да имају контролу над системима које користе, каже Ејтан Адар, стручњак за интеракције између људи и рачунара са Универзитета „Ен Арбор" у Мичигену. Доктор Адар примећује да његови студенти редовно пишу програме у којима постоји тастер „сачувај" на који се може притиснути мишем без икаквог другог разлога до тога да охрабре кориснике да је све у реду без обзира што се њихов рад ионако аутоматски чува. Можемо то да посматрамо, он наводи, као додир добронамерне варке којом се разбија инхерентна хладноћа машинског света. Ово је једно гледиште. Међутим, макар само код пешачких прелаза, плацебо тастери можда имају и тамнију страну. Ралф Рисер, начелник бечког института „ФАКТУМ", који проучава психолошке чиниоце у системима саобраћаја, сматра да свест пешака о њиховом постојању, и консеквентно негодовање услед варке које су свесни, сада стварају већу дару него меру. |